Misa na groblju (pobjednički uradak WHF 2009.)

Sjedili su na mlakom mramoru nečije grobnice i pušili. Groblje se punilo ljudima koji su nosili cvijeće.

- Prada-ljudi - nasmije se Joja i pokaza Tomi na strica koji je u odijelu i s tamnim naočalama gazio bliže oltaru. Za njim je išla Tomina strina u novom kompletu, isto cvike i štikle koje dizajner nikada nije testirao na makadam.

Tomo okrenu glavu na drugu stranu. Sitio se ćaće.
Išli su zajedno prije dva dana u strica. Mater boli, a nema zdravstveno. Ćaća je progutao ponos i išao moliti strica da joj sredi bolnicu.

Tomi se smučilo, dok je ovaj govorio:

- Govorio sam ti ja Mate na vrime. Stranka je tribala ljudi, ti nisi tio.

- Nemam ja stranku. Meni je stranka žena i Tomo i mala. Pusti…
- E lako je tako
- ubaci se skičavo strina - Ne bi ja ovo, ne bi ono, a neko mora. Triba priuzet odgovornost. Kako moj Tomo. Završila je upadicu gledajuć u Odgovornog.

Tomo se sitio, da mu je mater pričala da je ćaća bio protiv da mu s da ime po stricu, ali je did bio za to. Tako je sad Tomo Midžić bio imenjak glavnog lika u tim malograđanskim paradama.
Stric je došao do skupine drugih ljudi u odijelima.

Joja upita - Šta je bilo za bolnicu?

- Ma znaš njega, svaka mu priča završi sa : »sva srića da sam dobar sa Predsjednikom»

- E jeba ga predsjednik, lopov.

- Ma sve je to isto, mi budale, oni lopovi. Tomo je ponovio ono što se mantralo po njegovoj ekipi.

- Je!, pljune Joja na pijesak.

- Nemoj pljuvat po groblju !

-A što ti pušiš? Ajde pogasi!

- Nije još počelo.

Joja odustane od razgovora.
Sjedili su šutke i promatrali ljude koji su se ulijevali u taj ograđeni prostor groblja.
Joja nije mogao baš dugo šutit.

- Je li tebi glupa ova misa na groblju?

Tomo nekako odsutno odgovori.

- Je...Nije...Mater mi je rekla da odem.

Na riječ «mater», Joja ušuti. To je Tominoj kući značilo da se nakon riječi «mater» odšuti neka druga riječ koju niko ne voli izgovarati.
Goga Midžića je bila bolesna. «Najgore»-to su šaptale žene u komšiluku za kavom i gledale Tominu sestru sažalnim pogledom. Mala ih nije bendala, nije joj bilo ništa ni jasno, ni što je ćaća i brat stalno grle ni što joj ne daju da skače po kući.

Zvonilo je za početak mise.

Joja reče - Biće vruće.

U to se pojavi Midža, Tomin did s cvijećem.
Sa svoje 83 godine, išao je dosta polako, ali uspravno.
Stric Midžić, ugledavši ćaću, ili iz želje da mu se javi ili iz straha da se ovaj ne bi njemu javio među njegovima, požuri prema njemu.
Midža mu nešto reče i ne zaustavljajući se nastavi prema babinom grobu.
Stric, unezgođeno stade i postiđen jer su neki ljudi čuli što mu je stari rekao, polako se vrati «svojima».

- Baš me zanima šta mu je Midža reka, - javi se Joja kroz zvonjavu.

- Šta će mu reć. Ovaj se uvik javlja, did ga mršne.

- Zbog zemlje.

- Ma zbog svega. To ti je Šekspir s njima dvojicom. Neki dan je reka ćaći da će prodat Prikušu, ali da se ne iđe stricu za mater.

- Midža ? Zemlju prodat?

- Pusti, to ti je lik za roman.

- Što je on taki naotezan?

Tomo nakon malo razmišljanja reče:

- Umriće brzo, ne triba mu ništa, niko mu nije važan. Stric ne kuži da ovaj pribaci program kad su on i Predsjednik na televiziji. Ma Midža nikad nikoga nije ni volio…

- Nemoj zajebavat, voli tvoju mater, uvik: «moja nevista…»

Joja se opet ugrize za jezik.

Tomo je šutio. Je, to je istina. Mater je volio.

Da bi izvadio priču iz toga, Joja se opet javi:

- Koja romantika jebate. Nosi cviće Midžinici. Ko bi reka …

- E, to je to – sinu Tomi.

- Koje?

- Na to se sve svodi. Da imaš kome odnit cviće. To je smisao svega.

- Doša si mi groblje pričat o smislu života, nacerio se Joja.

- E, a di bi ti čuo ovu priču, na plaži? Ne shvaćaš ozbiljno, čoviče!

- Šta?

- Ne shvaćaš!

- Ne shvaćam ništa a pogotovo da ti je cilj nosit nekome cviće na grob.

- A šta je tebi cilj?

Joja pritisnut pitanjem zašuti.

Tomo se nasmija.

- Biće bi ti volio bit onaj kojem se nosi,-aludirajući na zaljubljivost svog prijatelja koji se vječito smrtimice zaljubljivao i svaki drugi dan «mrio» zbog neke.

- Ajde budaletino

- Ajde konju!

Dvije babe, trećarice konačno prekinu svoj nemušti prosvjed, i jedna od njih reče:

Momci, nemojte misa je.

A Tomo i Joja pogledaše u njih sažalno i rekoše.

- U redu je baba, kužimo. Nema priče.

I obojica potonu u mir koji je ispunjavao prostor ograđen betonskim zidom kao zatvorskim bedemom.

Negdje oko pričesti, ljudi su počeli pomalo šaptat, dogovarat kave i ručkove.

Tomo, još uvijek zamišljen, držao je u ruci upaljač i kuckao udarajuć neki smirujući ritam.

Joja ga gurnu laktom.

- De, bolan napušiće te babe.

Baba nije bilo, nestale su u masi koja je čekala pričest pred oltarom.

- More li se pomalo? trgnu se Tomo, kao da je završio film u kinu.

- Neka malo, župne obavijesti- Poluozbiljno će Joja.

- Znaš šta Joja? Malo sam razmišlja , i…

- I?

- Nije to ni duža priča od ovoga.

- Koje?

- Život. Dva metra – cviće.

- Jesi danas nešto haiku raspoložen.

- E, čemu muka?

- Koja muka ?

- Sve. Besparica, mater boli, stric i ćaća, mi sinoć u «Ćuze».

- A, sićaš se toga?

- Ne sićan. Ničega se ne sićan. Zato sam i bio tamo.

- Pa nije ti to muka bila, pit u «Ćuze».

- Muka. Muka mi je od svega!

Ovo je Tomo rekao sasvim naglas, svi se okrenuše prema njima dvojici.
Babe su se vratile s pričesti i hostija u ustima ih je sprečavala da išta kažu, ali bilo je očito da ih preporučuju nekome na nebu.

Joja promrmlja - Priporučite sebe.

Odjednom, vrlo smiren, kao da je s posljednjom rečenicom povratio nešto što mu je pritiskalo želudac, Tomo reče:

- Ko da smo mi bolji od njih.

- Od koga, je li od baba? zacereka se Joja.

- I od koga? Šta si ti? Ja?

- Bogami si se nešto danas sitio lektire iz srednje škole.

Tomo ne progovori ništa više i naglo se ustavši, krene kroz groblje usred župnih obavijesti, «………našu su crkvu…. od srca im hvala….», svjestan da su ga pratile sve oči skupljene na svetu misu, Koji je to luđak kroz groblje.?

Okrenuo se zakratko i pomislio kako bi bilo fora da im sad nešto kaže, a onda ipak odustane pomislivši kako do njih ne dopiru ni riječi s oltara.

Pogledom je još okrznuo dida koji je krenuo za njim i s noge na nogu njih dvojica krenuše put kapije. Vrata su se bešumno otvorila i njih dvojica izađoše polako, didovim ritmom iz betonskih zidina, kao na slobodu.

Odjednom se Tomo sjetio kako je jednom dobio jedinicu iz hrvatskog, jer nije znao razliku između ironije i sarkazma.

- E sad bi dobio dva, zaključi Tomo sam sebi ocjenu i krenu iza dida poznatim putem kući.

Gabrijela Bešlić, Posušje [ Pobjednica 7. WHF-a 2009. ]

FB

Politika

Ljudi

Kolumne

ljubuski.info
Kad porastem, biću na proračunu Igor Božović | bljesak.info
ljubuski.info
Ima li nam života ako "naši" ne pobijede? Boris Čerkuč | bljesak.info
ljubuski.info
Sustav veza i poznanstava Boris Čerkuč | bljesak.info

Gospodarstvo

Šport

Priroda

Audio/Video

Posljednji komentari